Илија Миличевић, ученик генерације

Драги дечаче,

Размишљала сам тако ових дана да Ти честитам завршетак наставе, матурско вече, матурски испит и некако ми је кликнуло да заслужујеш једно писмо. Ах, скоро заборавих да Ти честитам на ласкавом признању ученик генерације. Ти си за мене ову титулу одавно добио. Сада је само озваничена.

Овакво писмо пишем први пут у животу јер Ти то заслужујеш. Својом појавом и доласком у Средњу економску школу Сомбор, одмах се видело да Ти ниси „свакидашњи“ ђак. Нису у питању само оцене и знање, него људскост и зрелост коју си показивао од уласка у овај наш храм знања. Мојим колегама и мени било је необично да их неко пита како су, да им пожели пријатан дан или викенд. Твоја доброта се наметнула као императив одељења и видела се импозантна стваралачка енергија. Колеге су долазиле са часа, одушевљене Твојим поступцима или ставовима, зрелим одлукама. Није било егоизма, похлепе, увек си друге стављао испред себе за добробит заједнице. Твоје друго име је свестраност и акција.

Размишљала сам тако и о својим бившим генерацијама, међу којима има успешних универзитетских професора на свим континентима (осим Африке), лекара, адвоката, инжењера..... Често сам их упоређивала са Тобом, тј. Тебе са њима, питајући се шта вам је заједничко или по чему сте различити. Увидела сам да су то људи који су били усмерени на знање, амбицију, напредовање. Зашто си ми Ти искочио у први план? Не зато што си најмлађи, већ зато што си најсвестранији, што си комплетна личност.

Заувек ћу памтити Твој дивни рукопис, Твоје писмене задатке (сад ми је жао што их нисам сачувала), неке теме о којима си писао где се види да Ти је породица све на свету, колико Ти значе путовања, одласци са Школом, шта Ти је дао спорт, како си прихватио неке победе и поразе својих ђачких дана. Остаће ми у сећању синтагма (или, можда, реченица) како си прихватио анатомију свога тела када је рукомет у питању. Ту се видела Твоја ментална снага да си, можда, физички нејак, али си човек, човек, људина.

Памтићу и Твоју љубав према језику и језичкој култури, и онај један бод нећу прежалити. Нашао си се у рангу са најбољима, ђацима Филолошке и Карловачке гимназије. Нашао си се при руци и својој разредној, Сањи, анимирајући другаре кад год је то потребно. И где год си Ти , ту није и неће ником бити досадно. Кажу људи да је то врхунска интелигенција.

Желим да упишеш и завршиш жељени факултет, да се оствариш каријерно и породично, у што не сумњам.

И зато, драги Илија, срећна сам што сам имала прилику да сведочим једном младом бићу како од дечака постаје човек.

Мира Трбовић, професорка српског језика и књижевности